СРБИ СА СУВЕ МЕЂЕ У СЕОБАМА, РАТОВИМА И СТРАДАЊИМА ТОКОМ XIX И XX ВЕКА

Сажетак

Сува или Суха Међа је у прошлости, географски посматрано, представљала границу између Османског царства и Хабзбуршке монархије, а данас се налази на граници Босне и Херцеговине и Хрватске. Граница између некада два моћна царства је Карловачким миром (1699) исцртана дуж речних токова, а једино је Сува Међа била сувоземна граница. Крајња западна тачка Суве Међе јесте тромеђа на којој се сусрећу Босанска Крајина, Банија и Кордун, простори који су били насељени српским становништвом. Срби су на просторе Суве Међе стигли у сеобама током XIV века и учествовали су у свим устанцима и ратовима кроз које је српски народ прошао током XIX и XX веку: устали су против турског насиља у Поп Јовичиној буни 1834; ставили су се под команду Петра Мркоњића у устанку који је захватио Босанску Крајину 1875–1878; као добровољци српске војске у Првом светском рату учествовали су у пробоју Солунског фронта и ослобађању Србије 1918; пружили су отпор усташком терору за време Другог светског рата; борили су се у Одбрамбено-отаџбинском рату 1991–1995. у коме је одбрањена Република Српска. У свим овим устанцима и ратовима српски народ Суве Међе прошао је кроз страшна страдања и имао је огромне жртве. Велики број Срба са овог простора расељен је у колонизацијама које су спровеле обе југословенске државе, док је преостали део напустио своја огњишта до 1995. године када је Дејтонским миром простор Суве Међе ушао у састав Федерације Босне и Херцеговине. Данас је на Сувој Међи српски народ мањина, са перспективом да потпуно нестане на овом простору. У раду намеравамо да прикажемо хронологију страдања и сеоба Срба са Суве Међе у ратовима током XIX и XX века.