Људи и андроиди: хуманизам и после

Сажетак

Намера прилога је да искуша изазов који за саморазумевање човека представља такозвана вештачка интелигенција уопште, а нарочито андроиди. Али призма кроз коју ће се то искушати биће унеколико необична: (не)замисливост школовања андроида, односно анализовање једног наизглед наивног питања: зашто андроиди не иду у школу? То је питање, међутим, у битном смислу тенденциозно: чини се да би се могућност образовања људи, образовања као школовања, могла сматрати можда оном специфичном разликом која их одваја од андроида и кроз коју се преламају и друге „привилегије“ човека. Питајући се за разлоге због којих су андроиди искључени из просветног система, истовремено дакле настојимо да мислимо линију њиховог разграничења од људи и дефинишемо људе. Дисциплинарно говорећи, лик или фигура андроида – оног не-хуманог али ипак хуманоида – послужиће, можда боље него други, за излагање једне образовно интониране критике хуманизма. У сваком случају, требало би да постане очито да се, напоредо са променама у схватању човека и са напретком техно-науке, мењао и мења се и његов однос према свом вештачком Другом и његовом образовању: од кардиналне одбојности према идеји да машине, услужне справе, бездушне ствари, могу да похађају школу, преко резервног положаја да самостални аутомати додуше могу да уче, али да је и домет њиховог учења већ испрограмиран, па им је образовање у уобичајеном хуманистичком смислу те речи онемогућено, до допуштања могућности да се придруже нашим школама – засад додуше само у научнофантастичним пројекцијама будућности.