Процјена минималног зауставног пута при кочењу

Сажетак

У раду је провјерено колико успјешно возачи процјењују дужину зауставног пута који морају прећи приликом кочења, ако возе просјечан породични аутомобил различитим брзинама и условима на коловозу. Кориштено је осам задатака, у форми папир-оловка, који су добијени укрштањем брзина (50, 70, 90, 110 км/х) и стања на коловозу (сув, влажан). Узорак је чинило 1408 пунољетних грађана Републике Српске (50,5% жена), од 18 до 82 године (просјек 33 године), који имају положен возач ки испит. Процијењени минимални зауставни пут, у метрима, испитаници су уносили у поље за одговоре. Резултати показују да већина испитаника не процјењује добро зауставни пут, без обзира на брзину и услове на путу. Око половине процјена дужине цијелог зауставног пута се налази у зони која одго вара удаљености која се пређе од тренутка опажања опасности до почетка кочења (тзв. реакциона дистанца). Између 80 и 90% испитаника је потцијенило минималну дужину зауставног пута. Ако се искључи реакциона дистанца, између 50 и 70% возача и даље потцјењује потребну дужину зауставног пута, а ова тенденција се повећава што је брзина већа. Ови налази показују да испитаници немају прецизан увид у то како дужина зауставног пута зависи од брзине кретања, а питање је и да ли су свјесни постојања двије компоненте зауставног пута: реакционе дистанце и кочионог пута. С обзиром на то да је искуство наглог заустављања приликом кретања великим брзинама нешто што већина возача нема у свом искуству, а посљедице погрешне процјене су веома озбиљне, добијени налази указују на потребу интервенција у обуци возача, како би научили да реалније процјењују дужину зауставног пута.